Jovan Bijelić (1886—1964)

Motiv iz Beograda
Akvarel na papiru
28x42cm
oko 1940.
 
 
 
Svi bitni elementi stila izvedenog iz duha poetskog realizma prožetog ekspresionizmom, arabeska sigurnog i gipkog crteža, odmereni koloristički skladovi, građenje prostora, obrađen motiv, kompoziciono rešenje i ostvarena atmosfera upućuju na zaključak da je ovaj rad nastao oko 1940. godine.
 
 
 
Jovan Bijelić (zaselak Revenik kod sela Kolunić kod Bosanskog Petrovca, 30.06.1884 — Beograd , 12.03.1964)
 
Jovan Bijelić, slikar, scenograf, likovni pedagog, jedan od najznačajnijih likovnih stvaralaca u srpskoj umetnosti između dva svetska rata.
 
 
Učio je slikarstvo kod Jana Karela Janevskog u Sarajevu (1906—1908), zatim studirao (1908—1913) na Akademiji u Krakovu (klase Teodora Aksentoviča, Leona Vičulkovskog i Juzefa Pankijeviča). Pohađao je časove na Akademiji Grand Šomijer u Parizu (zima 1912/1913. i leto 1914). Kao državljanin Austro-Ugarske monarhije, izbegao je mobilizaciju odlaskom na usavršavanje kod Vlaha Bukovca na Akademiji u Pragu (1915).
 
Bio je nastavnik crtanja u Bihaću (1915—1919), potom scenograf u Narodnom pozorištu u Beogradu. Vodio je slikarsku školu u svom ateljeu, kroz koju su prošli Danica Antić, Pavle Vasić, Dušan Vlajić, Nikola Graovac, Miomir Denić, Peđa Milosavljević, Đorđe Popović, Jurica Ribar, Aleksa Čelebonović i drugi, ali nikada nije zapostavio sopstveno stvaralaštvo.
 
Po popisu u monografiji, za sobom je ostavio devetsto osamdeset jednu sliku (ulje, tempera), sto tri akvarela, pedeset dva pastela, šesto sedamdeset šest crteža (olovka, ugljen, tuš), devetnaest ilustracija za knjige i devedeset četiri pozorišne inscenacije. Pokazalo se da je njegova zaostavština obimnija i da cifre treba uvećati. Sa Veljkom Stanojevićem, uz manju pomoć Dragomira Glišića, Miloša Golubovića i Dragoljuba Pavlovića, izveo je trideset istorijskih kompozicija i portreta članova dinastije Karađorđević u Domu kraljevske garde (1926). Pomalo se bavio književnošću i prevodilaštvom.
 
Studijski je boravio Berlinu, Drezdenu i Pragu (maj — avgust 1920), kasnije u Italiji i Francuskoj. Jedan je od osnivača i pripadnik umetničkih grupa (Grupa umetnika, Oblik, Slobodni i Nezavisni). Učestvovao je na značajnim zajedničkim izložbama jugoslovenskih umetnika od 1912. i izlagao samostalno od 1919, kod nas i u inostranstvu.
 
Njegova dela čuvaju i izlažu Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti u Beogradu, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog u Novom Sadu i ostale muzejsko-galerijske ustanove Srbije, a nalaze se i u privatnim kolekcijama.
 
Dobio je više značajnih nagrada i priznanja, između ostalih Nagradu Gece Kona (1936), počasnu diplomu na Svetskoj izložbi u Parizu (1937), Orden zasluga za narod I reda (1956), Oktobarsku nagradu Beograda (1957), Nagradu Bihaća (1959) i Sedmojulsku nagradu Srbije za životno delo (1960). Za člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1963. godine.